Српски књижевни гласник

698 СРпСКкКИ Књижевни ГЛАСНИК.

критичног 180-ог дана. И ако жене дају можда и сувише повода једној таквој реформи грађ. законика, ипак би примена ОСпенсерова принципа у брачном праву значила крај моногамној породици, о којој он иначе п сувише лепо мисли. У крив. поступку тај би принцип оборпо теорију слободног судпског уверења, која почива на неограниченом поверењу у судијску савесност, п т. д. и т. д.

Из свега наведенога види се како мора да је дубок п велик ум, који је могао да обухватити једним погледом масу тако различких ствари, које улазе у области скоро свих грана ума људеког: п пепхологије п биологије, и економије и социологије, п правиих наука и медицине. и метереологије и метафизике, п музике и литературе и т.д. и т. д. У предговору призпаје он за понеке чланке да су релативно банални, о другима мисли да нпсу без интереса ; најзад му се чини, да их пма и веома важних. Свакако њихова разновреност показује његову огромну опсежност. Међутим и овај тако опсежан мислилац, можда највећи у овом добу поделе рада и уских погледа, остао је себи дужан одговора на велика метафизичка питања о првом почетку п последњем циљу, којп су га почели пред крај живота занимати. Као веран ученик Хјума и Дарвина, он их је у евојим посматрањима света и живота обишао пошавши од поставке, да је свет онакав каквим нам се приказује. И пошто је целога живота заман тражио решење Највише Загонетке у Науци, он је као епилог своме раду и животу написао у последњем чланку своје последње књиге ове очајне врете: „Идеја о једном простору, у сравњењу с којим своди се цео нат неизмерни сидерални систем на једну тачку, и сувише је уништавајућа, да би се на њој могао зауставити дух човеков. И у колпко старим, свест о једном бесконачном Простору без почетка и без узрока буди у мени једно осећање, пред којим устукнем од ужаса“.

После овога Спенсерова признања, које и сувише личи на Фаустов монолог, неће вас толико запрепастити