Српски књижевни гласник

f , “4

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД. 629

дрске критике његових радова, док још није био славан. Он пх наводи у додатку овој књизи, колико да се подсмехне својим првим критичарима. Ево шта је н. пр. писао о њему лист Тће Сибе, од 15 јуна 1862: „Он је без генијалности, без оригиналности; он није способан ни за какву високу, дубоку или бар схватљиву мисао...“ И онда није никакво чудо, што Спенсер налази, да су критичари — паразити.

Предвиђајући можда, да ће последњи редови у његовој књизи, који су паралисали жељени ефекат наведених цитата, поколебати у читаоца веру у Науку, чија је последња реч, како изгледа, да се оно што је најглавније не може сазнати, Спенсер у другом једном чланчићу саветује такве скептике, да у његовој блаженој заблуди оставе свакога, који, у нали на вечити живот у рају, чини добра дела и живи сретно. Ну кога страх од пакла и сувише мучи, треба му рећи, да је пакао једна бајка, и то не сувише лепа. Он бар неће морати, као де Ередијев стари златар, пошто је у младости урезпвао у сребро и емај пијаног Баха и изненађену Данају, да пред смрт реже у злату путир, како би искупио своје грехе...

ЈЕВРЕМ ТАДИЋ,