Српски књижевни гласник

ГоспоЂа БоваАРИ. 661

до ушију упрескана блатом, дојурише са угла пијаце. То беше доктор Ларивијер.

Појава једнога бога не би изазвала веће узбуђење. Бовари диже руке, Каниве застаде се писањем, а Хоме скиде своју грчку капу много пре но што је доктор ушао.

Ларивијер је био из оне велике хируршке школе коју је Биша засновао, из оног нараштаја, сада изумрлог, философа практичара, који су страсно волели свој позив и вршили га с одушевљењем и вештином! Све је дрхтало у његовој болници кад би се наљутио, и његови су га ученици тако поштовали, да су се, чим постану лекари, трудили да се што више угледају на њега; тако да су се на њима видели, по оближњим варошима, његов дугачки зимеки огртач и његов широки црни капут, чији су посувраћени и раскопчани рукави покривали мало његове пуначке руке, врло лепе руке које никад нису носиле рукавице, као да би се брже могле наћи у невољи. Презирући ордене, титуле и академије, гостољубив, слободоуман, пажљив према сиротињи и лично частан човек он би готово важио као светац, да га се са дубине његовог ума нису бојали као демона. Његов поглед, оштрији од његових ножева, продирао вам је право у душу и разглабао сваку лаж кроз мрежу тврдња и енебивања. И он настављаше тако, пун оне благе величанствености коју човеку дају свест о његовом великом дару, његовој имућности, и четрдесет година живота радног и беспрекорног.

Он набра веђе још се врата, кад је угледао мртвачко лице у Еме, која је лежала на леђима, отворених уста. Затим, чинећи се да слуша Канивеа, завуче кажипрет у ноздрву, понављајући:

_— Тако, тако.

Али он лагано слеже раменима. Бовари је пратио сваки његов покрет; они се погледаше; и овај човек, који међутим беше тако навикнут да гледа патње, не могаде да задржи сузу која му кану на вратну мараму.

Он хтеде да одведе Канивеа у оближњу собу. Шард пође за њим,