Српски књижевни гласник

669 CenrcEu KMMH;KEBHH PJACHBE.

— Врло јој је рђаво, је-л-те7 Како би било да јој метнемо облоге7 Не знам ни сам шта! Нађите каква лека, ви који сте толико њих спасли!

Шарл га беше обгрлио рукама и гледао га је преплашено, боно, упола онесвешћен на његовим грудима.

— Будите храбри, јадни пријатељу! Ту се ништа не може.

И доктор Ларивијер пође.

— Зар идете7

— Доћи ћу опет.

Он изиђе као да изда неке заповести поштанском момку, заједно с Канивеом, који такође није ни мало марио да му Ема умре на рукама.

Апотекар их стиже на тргу. Он, по природи, није могао да се одвоји од славних људи. дато је и салетео Г. Ларивијера да му укаже ту велику част да руча код њега.

Брзо послаше у гостионицу код Златнога Лава за голубе, у касапницу за котлете, код Тиваша за крем, код Летибудоа. за јаја, и апотекар је лично помагао при готовљењу, док је госпођа Хоме притезала узице на својој рекли:

— Ви ћете извинити, господине; јер у нашем худом селу, ако се не јави један дан раније...

— Столовате чаше!!! шану Хоме.

— Да смо у вароши, могли бисмо узети бар кобасица.

— Ћути ту!.. За сто, докторе!

После првих залогаја, он нађе за сходно да исприча неколико појединости о катастрофи :

— Ми смо прво кокстатовали извесно осећање сувоће у фаринксу, па онда неподносне болове у епигастру, затим суперпургацију, па кому.

— Како се то отровала 7

— Не знам, докторе, шта више немам ни појма где је могла набавити тај бели арсеник.

Јустин, који је у том тренутку доносио гомилу тањира, задрхта,