Српски књижевни гласник

ФЛоРЕНТИНСКЕ Ноћи. 1255

сам према њему извесну наклоност. То је настало нарочито кад сам опазио да је његов карактер био скроз племенит п добар. Његова душа зацело је остала чиста п. неокаљана, евакојаким ружним дотицајима. Није му недостајала ни безазлена добродушност, детињатост, коју вазда налазимо код ђенија, и ако они такве ствари не показују свакоме.

Да, сећам се — настави Максимилијан, и седе на столицу на чија се леђа досада беше стојећи наслањао, — сећам се једнога тренутка кад ми се Белини појавио у тако мплом светлу да сам га посматрао с уживањем, и да сам предузео да га из ближе упознам. Али, на жалост, то је био последњи тренутак када сам га видео у овом животу. То је било једног вечера пошто емо у кући једне велике даме која је пмала најмању ногу у Паризу, заједно ручали и били врло весели, а на фортепијаму одјекнуле су најслађе мелодије... Видим га још непрестано, доброга Белинија, како се најзад, изнемогао од многих лудих белинизама које је пзбрбљао, спустио на једну столицу... Та столица била је врло ниска, скоро као клупица, тако да је Белини, на тај начин, у пето доба сео до ногу једне лепе даме која је, према њему, легла на један диван и са слатком злобом гледала на Белинија, док се он мучио да је забави неким француским фразама, и непрестано имао потребу да оно што је рекао објасни својим сицилијанским жаргоном, да би доказао да није рекао глупост него, баш напротив, најфиније ласкање. Мислим да лепа дама није много слушала Белпнијеве фразе; узела му је из руку његов шпански прутић којим је каткада хтео да помогне својој слабој реторици, и помоћу њега је сасвим мирно растурала красне увојке на обема слепочицама младога маестра. На ту несташну радњу односило се онај осмејак који је њеном лицу давао израз какав још никад нисам видео на људском образу. Никад нећу заборавити то лице! То је било једно од оних лица која изгледа да више припадају замишљеном свету поезије него грубој стварности