Српски књижевни гласник

1256 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

живота, биле су то контуре које опомињу ка Давинчија, оно поносито овално лице е наивним јамицама на образима и са сентименталном шиљастом брадом ломбардске школе. Боја више римеки блага, таман бисерни сјај, отмена бледоћа, шогодема. У кратко, то је било лице какво се налази само на каквом старо-талијанском портрету који представља неку од оних великих дама у које су били заљубљени талијанеки уметници шеснаестога века кад су стварали своја најбоља дела, на које су мислили песници онога доба кад су се песмом обесмртили, и за којима су немачки и француски витези жудели кад су пасали мач и, жељни боја, јуришали преко Алапа... Да, да, такво је било то лице, на коме се играо осмејак најслађе злобе и најотменије несташности, док је она, та лепа дама, врхом шпанскога прутића, растурала плаве увојке доброга Белинија. У том тренутку учинио ми се Белини као додирнут чаробним прутићем, као претворен у сасвим пријатну појаву, и он постаде моме срцу наједаред сродан. Његово лице сијало је у рефлексу онога осмејка, то је био можда најцветнији тренутак његова живота... Никада то нећу заборавити... Четрнаест дана доцније читао сам у новпнама да је Италија изгубила једнога од својих најславнијих синова!

Чудновато ! У исто доба објављена је и Паганинијева смрт. У ту смрт нисам сумњао ни тренутка, јер је стари, бледи Паганини вазда изгледао као самртник; али смрт младога, руменога Белинија учинила ми се вевероватна. Па ипак је вест о смрти првога била само новинарска грешка: Паганини налази се свеж и здрав у Ђенови, а Белини лежи у гробу у Паризу!

(Наставиће се.) Х. "ХАЈНЕ.

(С немачког превео М. Ив.)