Српски књижевни гласник

17 || 9 Српски Књижевни PACHP ag: 7:00 1 o > tt e била наслонила крај прозорчића и љутито гунђала. , о гађала се једна свакидашња сцена. ; 4,

Молио сам вас п река“ сам вам обадијенан по стотина пута, говорио је стари, се пуним устима, да Дре. ње жиге језичине и ла ми се не тучете. Чим ја из куће, M њи“ двије на ма', ка“ и млин, заџавељају, па за косе... Бога ми, већ је превршило... Довле ми је већ тије“ ваших о тркушица и зађевица (ту показа на грло). Не могу од вас мирно залогаја да пзијем. А вала, једном, кад ми догрди,. | заклаћу вас обадвије, па ћу ићи на кондуну. Под старе лане, на кондуну! И то ради жене п ћеретине, бог је“ убио! И који ми је ђаво био да се женим! О луда, | стара бенетино! тд

— Ја ти се нијесам намитала, пиену жена е про- | зорчића. Сам си облијета“ око мене. „Ђуко рођена“, говорио си ми, „без жене сам ка“ соко без десног крила. Ајле за ме, живјећемо ка“ и голубови. Има у мојој кући свега, живјећеш ka” n царица. Каве и цукра пеће ти | валити“, лага“ сп ми. А ја се не могу код тебе ни паленте и љуцки да напјем. Више сам гладна него сита. ДЕ

Којо плану као ватра.

— Код куће ни то нијеси имала. Крепала би од глади ка“ стара кујетина. Код мене ћеш се бар преранити.

Ђука, и не елушајући старога, настављаше:

— Нашла сам у тебе 'ћер, ама, брате, ка“ и какву крају“ Главу је била дигла, на госпоцку, није ме beat NI

' RJA

гледа y из,

Она заусти да нешто рекне, али бојећи се ваће уздржа се, и само је ошину погледом. |

—— Брајла, брате, права, правцата врајла! Ту момци око ње, зна се, све писари п жандари и онај Јовеша. Опачић облијетају и носају је на рукама. А врајла срца милостива, неће ником да учини криво... А сад трбусћ x. до зуба! Добиће стари Којо унука! Праће му. пелене и јер врајла не може да заблати руке. говораше ово наслађујући се, и насмија се.

зе