Српски књижевни гласник

57

ружи сре у И 1 te: |

ЧУДНОВАТА ПОВЕСТ ПЕТРА ШЛЕМИЛА. (4.) У.

Било је још рано кад ме пробудише гласови који се у моме предсобљу жестоко препираху. Ослушнух. Бендел се пспречио на вратима пи не пушташе никога да уђе; Раскал се клео п преклињао да неће да прима заповести од човека њему равног, п наваљивао је да продре у моје собе. Добри Бендел опомпњао га је да га такве речи, ако би дошле менп до ушију, могу лишити једне врло корисне службе. Раскал попрети да ће га тући ако му још MH даље буде пречио улазак.

Ја се бејах упола обукао, гневно грунух на врата п осух се на Раскала: „Шта хоћеш, ниткове..“ Он устукну два корака п одговори сасвим хладно: „Да вас најпонизније умолим, господине грофе, да ми већ једаппут покажете своју сенку, — сунце баш сија тако лепо у дворишту.“

Био сам као громом поражен. Дуго је трајало док сам опет могао проговорити. — „Како може један слуга према свом господару...“ Он мп сасвим мирно упаде у реч: „Слуга може да буде врло частан човек и да неће да служи човека без сенке; молим да ме отпустите.“ Морадох ударптп у друге жице. „Алп Раскале, драги Раскалс, ко те је навео на ту несрећну мисао, како можеш помислити...2“ Он настави у истом тону: „Има људи који тврде да ви немате сенке — п једном речју, или ћете ми показати своју сенку пили дати отпуст.“

Бендел, блед и дршћући, али присебнији од мене, учини ми један знак, ја прибегох злату, које све умпирује ; алп п то је изгубило своју моћ, јер ми та он баци пред ноге: „Од човека без сенке не примам ипшта,“ О-

то а