Српски књижевни гласник

БЕЛЕШКЕ. 629

читао 18 јануара 1835 г. у Царској Московској Академији у један састав у коме пориче утицај догађаја и полаитичких стања на књижевни дух једне епохе. Чудновато је да је жива и сјајна интелигенција Пушкинова могла порицати једну тако очевидну ствар, али он је то исказао у ватри полемике и те идеје у ствари нису његове.

Говорећи о песнику, руски критичари су ово пори-

цање себе само приписивали парадоксалном генију, који са већом ватром брани своје убеђење једног дана, него што се брине да остане доследан самоме себи. Морају се одбити све предрасуде и отворено признати да се Пушкин, ма како био оригиналан таленат п велики мислилац, није се могао потпуно ослободити утицаја који је у детињетву претрпео. Ови француски писци, романтичари и класичари, били су му и познати и омиљени. Може се слободно тврдити да Џушкин не би био Пушкин, један од најплоднијих и најомиљенијих писаца које Русија има, да се није, прво у својој породици, а затим и у лицеју, васпитао у француском духу.

Још као дете „волео је величанственог генија Корнејевог“ и у својим стиховима прослављао Расина Молиера, кога је доцније називао „гигантом“, заволео је врло рано и подражавао му чак. Од „озбиљног Боалоа“, примио је многе идеје којих се до смрти није могао опростити.

Ла Фонтен је исто тако занео Пушкина, и овај је почео писати басне и посвећивати стихове француском „баснописцу. Али класични писац кога се Пушкин најчешће сећао био је Волтер. У детињству, читајући „Хенријаду“., он је покушао да напише једну песму на француском, у којој се очевидно мешају ременисценције из „Хенријаде“

и „Литрена“. Доцније, поставши романтичар, Пушкин је у „Савременику“ написао један чланак у коме се баца камењем на свој стари идол. Џа ипак, поред евега тога, Пушкин се Волтера сећао до саме трагичне смрти своје.

Руски писци тврде да је на развијање талента Пушкиновог рђаво утицало читање француских класичара средње вредности као што су Грекур и Парни. Међутим не може се веровати да је те пиеце могао у детињству читати, али их је читао у доцнијим годинама, када је већ био у стању да оцени праву вредност њихову. Што се тиче „нисаца који су прославили књижевност француску“ Молиера, Ла Фонтена и Волтера, они су напротив вршили огроман утицај и на развиће његовог талента и на карактер његов,