Српски књижевни гласник

2 Српски Књижевни Гласник.

том. И хаљине су му биле блатњаве и окрвављене на неколико мјеста, а ногавица уских, искрпљених гаћа, на десној нози, до кољена подерана.. Грајући непрестано и непрестано се свађајући унесоше га у авлију и спустише на мокру, прљаву калдрму.

— Овђек је неђе његова соба, — рече један хамал, окрећући се и као тражећи нешто. — Овђек стоји... То ја знам...

Из не велике, трошне кућице из четири-пет соба, нагло истрчаше неколико необучених, неиспаваних и поплашених људи, рашчешљаних жена и дјеце. Сви опколише дошљаке. Неколико омање, голишаве дјеце преплашено су извиривали из соба, а неколико их почели и плакати...

— Шта је тог Који је тог — почеше питати сви, збуњени и зачуђени, пропињући се на прете и отежући вратовима да боље виде, а један здепаст, омален човјек, широких плећа и големих бркова што су му готово на рамена падали, прогура се напријед и стаде управо до полицаја.

— Кога тражитег — запита сухо, одејечно. — Шта ћете овђе.. — Ђе је соба Ђуре Станивука7 — заграјаше

хамали.

Здепасти их погледа, погледа и по осталима и прстом указа на једну тијесну собу готово у крају авлије.

— Ено је, — рече.

Носачи опет дигоше онесвијешћенога и упутише се право тој соби. За њима пристадоше сви авлијаши и неколико оних што су се још једнако свађали око врата. Кад спустише болесника у један буџак, полицај се поносито испреи и снажно се удари по сабљи, да сви околостојећи устукнуше по корак натраг.

— Напоље! Овак напоље! — дрекну љутито. Што ће толики свијет 7... Није ово цигански међед да. се окупљате око њега/...

Преплашена. дјеца, вриштећи и дречећи, распршташе