Српски књижевни гласник

IDA VO EE" IE 2 M... Š

се куд које. За њима одоше MH жене и неколико људи. Осташе само хамали, оста онај здепасти, са двојицом авлијаша, и једна мала, ситна дјевојка, великих, зелених очију и дуга, мршава лица, препуна бубуљица.

— Ама ово је баш Ђуро, — рече здепасти, тек сада приступајући онесвјесломе и загледајући га. — Он несретник... Гледај само како се осакатио..

— Нека га нико не дира! опет узвикну полицај и одгурну здепастога. — Ја сам посл'о по доктура, па не смије нико приступит док доктур не дође.

— Ама шта му се десило г

Један грбави хамал поче трљати руке и пришмркивати. i Ја сам ти, братане, бијо и еве очима видијо, поче отежући и пренемажући се. — Ето, лијепо сам видијо к'о што сад тебе гледам, макар што ме очи побољевају... Лани сам топио клак на Хаџића грађевини, па ми се утрунило у очи и отада ме боле... Боле ме, па не могу ни спават', HM...

— Не питамо те о очима, него о. Ђури, — оштро се окоси полицај, који, зар да покаже како је и он нека јача, моћнија власт, извади из џепа некакву биљежницу и, мрштећи се, поче писати. — Ти си очевидац, ти си био, што се каже, на лицу мјеста, па причај право... На то ћеш ми се и заклети, — додаде поносно.

Хамал га погледа испод ока и као снужди се.

— Е, па ето видијо сам, — настави тише. -— Видијо сам како иђе чаршајом. Био је поднапит и све је подупирао дуварове час с једне а чае с друге стране, јер, знате, њему се драго било напит!.. По четири литра вина мого је попит'... О Митров-дану видијо сам га како готово на искап испи литар ракије а да се није ни нагомрдијо... Литар, братане, литар !...

— На ствар! На ствар! — пресијече га полицај разјарено и опет се удари по сабљи.

— Ама ево ја причам, — окоси се и хамал и одмахну рукама. — Не могу ја, вего како сам научијо..

1•