Српски књижевни гласник

4 СРпски Књижевни ГлАОНИК. 'вако причам откако сам се родијо... Ето: кажем вам, да је био пјан. Иђе он чаршијом све 'вако (хамал поче ходати и тетурати по соби као пијан), иђе, иђе, иђе, а иза леђа му трчи фирљакер... Добри коњи, дорати, ваља сваки по пет стотина вијорина да брат брату даје. пропињу се, братане, и трче ко бијесни, па ји не може ни фирљакерџија зауставити... Тегли он за дизгине и виче грлатије вего пријечки телал, а грло пријечкога телала, бели, ваља царева града...

Полицај стиену зубе.

— Па 7 — зашишта. — Паг...

— Па мој ти Ђуро дође некако под коње, а коњи га оборише у глиб, а фирљакер преко њега к'о преко мачке. Ови мишљасмо е ће одма бит мртав... Није шала он лика кабастина!..

— Дакле фијакер га оборио7 — запита полицај опљежећи.

— Није, братане, вего га коњи оборили, а фирљакер га само прегазијо. — поправи хамал лијено. — И кад смо му приступили, да га дигнемо са земље, а он крвав и изломљен.. Умро није... Ето. еви видите да није умро и какав је несретник, још ће остат' у животу...

— То је доктурски пос'о, — окреса полицај и пресијече га погледом. — Доктур ће одредит' : хоће ли остат' у животу или неће...

За све вријеме док је хамал говорио, онај здепасти само је ћутио и, погледом пуним сажаљења и притајене туге, гледао у Ђуру. који је, стењући п тешко дишући, лежао у буџаку. Бубуљичава дјевојка, смирена и скрушена, скрштених рука стајала је покрај зида, такођер гледала само у болесника и тек би покаткада нечујно уздахнула.

— Ето доктура! — након дуже почивке јави се неко одострага и шмигну кроз врата.

— Пут!.. Направите пут! повика полицај поплашено, па бржебоље стрпа биљежницу у џеп и укрути се по војничку. — Пут правите, браћо !.. Пут, магарци!

2 Ф ЗА или АИ MA “E