Српски књижевни гласник

NV, ar VO IV BI MN O

ON: II. Li 2 M...

o

Доктор, омален, пристао младић, кратке црне браде и дугачке, замршене косе, којом је тресао као гривом, са дебелим наочарима на улупљеноме носу, уљезе у собу и, не окрећући се нити питајући кога, очима поче тражити болесника. Опазивши га проциједи нешто кроз зубе, приближи се и поче га прегледати.

— Теско је озлеђена, — реле мирно, остављајући га и исправљајући се. — Ломила. се на кост... Муси се носила на спитаљ.

Здепасти, држећи руке на леђима, окрену се доктору

мрко га погледа

— А што ће у шпидал, господине“ — оштро запита. — Може он лијепо и овђе остат, у својој соби... Сви смо му ми комшије, а он нам није тежак не до Бог.. Он је, што се рекне, наш...

— Наш је! — једногласно заграјаше авлијаши и опколише доктора, ни мало не марећи за то што им је полицај и главом и рукама и очима давао знакове да буду мирни и да ћуте.

Доктор скиде наочари, протра их чистим, бијелим убрусцем и презриво се осмјехну.

— Она слабо, пуно слабо, — рече, — а муси добро нега да буде... У спитаљ је добро нега..

Здепасти скиде капу, добро се иекашља и дубоко се поклони.

— До земље ти се клањам, господине, и све ти то припознајем к'о једноме поштеноме и паметноме чојеку, — дочека улагујући и умиљавајући се. –- Ми знамо, да је у шпидалу добра њега и да ћете га ви пазити... Ама, мој лијепи и стимани господине, срамота је наша да га ми пушћемо у шпидал кад је он с нама станов'о у једној авлији... Живимо ми овђе, — поче тумачити живље, у једној авлији нас осам вамилија и сви смо к'о једна вамилија кад 'вако дође до невоље... Он нам је комшија, а Бог прво за комшију пита... Па ти се молимо, господине, да га оставиш међу нама, у његовој соби. Немој