Српски књижевни гласник

10 СРпоки Књижевни ГЛАСНИК.

и сам њезиној издржљивости и вјештини њезиној у његовању болесника. Нудио јој, узгред и своје покровитељетво и позивао је у своју болницу за болничарку, што је необично изненадило све авлијаше.

Мора се признати да ни остали авлијаши нијесу заборавили на болесника. Преко дана, и прије и пошље подне, измјењивале су се, обично, три до четири жене, у жељи, да помогну Тати и дуго су сједиле код болееника, распитујући га по десети пут за ране и болесна мјеста... Оне су му, наизмјенце, доносиле и јело, јер је свака имала свој дан, када је за Ђуру морала готовити ручак и вечеру... Мушки су се окупљали тек у вече, пошто би се вратили с рада. И они су доносили понуда. Доносили су по коју наранчу, крушку или јабуку, а најчешће : духана и ракије. Ракијом су се частили сами и узгред нудили болесника. И ако му је доктор забранио свако пиће, и ако се Тата одупирала и свађала са свима, авлијаши нијесу хтјели слушати и напајали су болееника.

— Знаш ли ти, како 'но је Краљевићу Марко допануо рана, — викао је Манојло Симатов, крупан, приенажан хамал, који је у свакоме џепу носио по једну пјесмарицу о Краљевићу Марку и Милошу Обилићу, те је и сам некако у стиховима говорио. — Седамдесет рана допануо, седамдесет рана од Драпа. Па га пита царе господине : „можеш ли ми, синко, пребољети“7 И цар се маши руком у џепове, те му даје хиљаду дуката. А мој ти Марко не тражи хећима, већ он иђе из крчме у крчму, те се Марко вина поднапио и грдне му ране зарастоше...

— Ама он није Краљевић Марко, — упадала је Тата, заклањајући собом Ђуру, као да га брани. — Марко је мог'о и три дана без главе живјети...

— Ама није на њему ни седамдесет рана, — одговарао је Манојло јаче. — Ситне ране на ситну јунаку!

Наравно, да је и Ђуро држао Манојлову страну, те је јаукао и стењао два пута јаче него при превијању и није престајао све дотле док га добро нијесу залили ракијом. Затим се опет заваљивао на јастук, хвалећи

ПА Ру