Српски књижевни гласник

шише него што су тражили, не питајући никада: зашто | e RoOMe HoBIH? Кашње ни од кога тражила није да јој зајмљено поврати. Ако се који сам сјетио п донио јој, ia примала је и, не загледајући, остављала у џеп. ea | је изгледало као да је била заборавила на дуг... Јединоме Ђури није хтјела зајиматп и волела је да се с њиме Ипрепире.

— — Ја би ти зајмила, — говорила је брзо, не гледајући му у лице и као стидећи се што га одбија, — ама ћеш се тп опит', па ћеш учинит' какво зло, а ја нећу да сам томе злу крива... Са таком памети хрђаво ћеш проћ“... n Она је п погодила. Кад су Ђуру донијели испре— бијана, ни мало се није зачудила. Први поглед, што јој је пао на несретника. као да је говорио: „Знала сам ја 75 Тако ти , суђено · Али стењање и ње ње-

ари | жеља гонила је да му yoge сама да му поогне и да га дигне на ноге. Зато 'се и понудила сама

пошто сам није могао принијети кашике устима а да не јаче или не застење. Прве

| превари и да не пречује ı ако je кадгод зовне или што · запште. Кашње ако је и спавала, спавала је сједећи, 0поника се леђима о зид... При превијању пазила је да

о а УУ и зе Це uda ao o ie дуж

“5 у