Српски књижевни гласник

14 Српски Књижевни Гласник.

Господару, одговори рибар, ја му не знам понудити боље стаје но што је ова ливада, ни боље хране но што је трава што расте на њој. Вама пак даћу драге воље у својој кућици и вечере и преноћишта, онако како то може учинити човек нашега реда. — Витез беше тиме потпуно задовољан; он одјаха с коња, кога обојица заједно одседлаше и узде му скидоше, па га потом пустише на цветну ливаду. Онда ће рећи витез своме домаћину: Да сам вас нашао и мање тостољубива и мање љубазна, драги стари рибару, ви ме ипак не бисте могли данас скинути с врата; јер како видим, пред нама се шири пространо језеро, а да се под ноћ крећем натраг кроз чудну шуму, од тога нека ме Бог сачува! — Да He 300римо даље о томе, рече рибар, и уведе свога госта у колибу. | :

Унутра, крај огњишта, с кога екромна ватра осветљаваше тамну чисту собу, сеђаше на једној великој столици рибарева жена која беше у годинама. Кад уђе отмени гост, она устаде и пријатељски га поздрави, али поново седе на своје почасно место и не понудив та странцу, на што ће рибар, с осмехом, рећи: Ви јој не смете замерити, млади Господару, што вам она не уступа најугодију столицу у кући; али, то је такав обичај код нас сиротих људи да се она даје сасвим искључиво старим људима. — Е, човече, рећи ће жена с тихим осмејком, шта ти пада на памет 2 Та наш је гост без сумње Хришћанин, па како би онда младом човеку и могло пасти на ум да тера старе људе с њихових седишта — Седите, млади Господару, настави она окренув се витезу; ено тамо још једне сасвим добре столичице, само се не емете и сувише несмотрено померати с њоме, јер једна нога није више баш како треба. — Битез донесе пажљиво столицу, седе на њу задовољно, а око срца му беше као да је био срођен с овим маленим домом и као да се баш сад повратио у њ из далека.

И ове три добре душе стадоше се разговарати сасвим пријатељски и љубазно. О шуми, о којој се витез