Српски књижевни гласник

У ЕНИ НОО А. 18

брижно за својим мрежама, обузе га ипак изненада неки страх кад чу у тамној шуми неки топот, као да неко на коњу долази, и кад топот стаде све ближе рту долазити. Што је покаткад, за време бурних ноћи, снивао о тајанственим приликама у шуми, то му сад одједном пролете кроз главу, а у првом реду појави му се слика неког џиновеког, дугог, као снег белог човека који је непрестано климао главом некако чудновато. Шта више, кад је подигао очи ка шуми осети се некако сасвим необично, као да види где се кроз густо лишће помаља човек што клима главом. Ну он се брзо прибра, помислив како му се још никад, ни у самој шуми, није десило ништа особито и сумњиво, те према томе дакле да ће му на отвореном пољу зли дух зацело моћи још мање зла учинити. У исто време стаде на глас, сасвим крепко и од срца, чатити једно место из Библије, чиме му се опет врати смелост и одважност, и он, чисто смејући се, виде како је се јако преварио. Седи човек што клима главом беше се, наиме, одједном претворио у један њему већ давно познати поточић који је с пенушањем долазио из шуме и уливао се у језеро. Онај који беше проузроковао топот, беше један лепо одевени витез који се на коњу упутио колиби долазећи испод хлада шумског. Пурпурни огртач висаше му преко љубичасто-плавог, златом везеног зубуна; са злаћане капе лепршаху се црвена и љубичасто плава перја; о златном кајасу блисташе се ванредно леп и богато украшени мач. Бели парип који ношаше витеза, беше тананије грађе но што је то иначе код убојних коња, и ступаше тако лако преко зелене траве да изгледаше да то ни најмање повреде не оставља на овој шареној и зеленој простирци. Стари се не осећаше још како треба, п ако увиђаше да се нема никаквог зла 00јати од овако дивне појаве, због чега и скиде сасвим уљудно свој шешир пред човеком, који све ближе долажаше, и не остављајући својих мрежа. Витез се заустави и упита да ли ће моћи добити за ноћас за себе и коња преноћишта п неге. — Што се тиче вашег коња, драги