Српски књижевни гласник

Б клЕ тШЕ Е. 957

ни најпотпунији, али је ипак овај каталог бољи од Књижевних Новина Браће Поповића у Н. Саду, где код књига није забележено ни место у ком је књига изашла, а већ о броју страна, години кад је штампана књига, бројевима страна из предговора не сме се ни помишљати. Стајићевом Каталогу могле би се учинити још неке замерке; замерили бисмо н.пр. оном ценкању списка књига на онолико много рубрика (43 рубрике, са 74 подврсте), јер та подела на рубрике није свуда најсигурније изведена. („Ј. Скерлић, Уништење Естетике и демократизација уметности“ заведено је једном под рубрику „Педагогија и философија“ на 83 страни и потом под рубрику „Филологија и Историја књижевности“ на 138 страни, — и то први пут забележено је да та књига има 50 страна и други пут да има 80 страна.) И ипак после свих тих рубрика морала је доћи рубрика „Разна књижевност“. Најзад, може се не мало пребацити књижари због завођења апсолутно недозвољене рубрике „Босанска књижевност“. Добро је учињено што је на крају Каталога додат „Регистар писаца и преводилаца“ с назначеним странама каталога на којима се помињу. А.

МАЋЕДОНСКИ ПрРЕГлЕД. — Н. Наумов, некадањи секретар бугарскога тргов. агентетва у Скопљу, уредник познатога мемоара унутрашње револуционе организације (Македонија и Одринско, 1892—1902) покренуо је у Софији двонедељни часопис „Маћедонски преглед“. Овај лист је требао да има за девизу: „Маћедонија за Маћедонце“, да заступа унутрашњу револуциону организацију, да ратује противу спољне револуционе организације. Требао, али је нема. Одмах у првоме броју ..Маћедонски Преглед“ почиње заступати бугарске интересе у Турској, и ако на два три места осуђује свачије сјединистичке тежње, па дакле и бугарске. Тако полуслужбену статистику бугарску о становништву у вилајетима битољскоме, солунскоме и „скопскоме“ (ваљада санџаку) коју је издао на францускоме Д. М. Бранков, сматра као највише приближну истиниту, и ако та статистика не зна за Србе у овим валилуцима. Затим и он убраје казе прешевску, кратовску, паланачку, штипеку, кочанску, кумановску, велеску, тетовску, гостиварску и скопеку, у Маћедонију, као што чине сви Бугари. И, најзад, у листу се пише језиком бугарским, а не оним којим говори становништво маћедонско, а којим је почео писати Мисцков (К. П. Мисцков, „За Македонцките Работи“,