Српски књижевни гласник

4 ОРпски Књижевни ГЛАСНИК.

патролу, а њему дозволих да остане у мојој соби и да пази на ватру док се ја пе вратим.

„Таман да се огрејем добро, и иначе ми је ред чак пред зору да стражарим, кад је зима највећа,“ — говораше он излазећи.

Погнуте главе, са подигнутом јаком од шињела, ишли смо нас тројица кроз тесне и неосветљене улице. Ветар нам је дувао у лице и бесно разгртао крајеве наших шињела. Углачани ђонови наших чизама, клизали су по замрзнутом снегу, и ми смо посртали лево и десно.

Било је мртво свуда, само из кафане „код Тимока“ допирала. је песма и звук пиганских виолина. Упутимо се тамо.

Војнике пошљем да около уђу у кафану, а ја, претрнуо од зиме, отворим журно врата. Отуд ме запахну у лице дим од дувана, мирис просутог вина п несносна и загушљива. пара.

За дугим столом седело је неколико потпоручника, мојих другова, којп дођоше овде после облигатне зајелничке вечере, да проведу у интимном друштву остаTak Бадњег вечера.

На столу су лежале полупане и испретуране чаше, остаци од јела, а чаршав је био сав полпвен вином.

Па ипак је било лепо у'тој загушној и топлој атмосфери младости и весеља.

Пиштале су циганске виолине, а певачица Јела певала је малко промуклим гласом оно:

„Моја је мајка Тора зелена, Стојане, војводо! —“

Мепе обујми страсна и луда жеља да седнем у то безбрижно и весело друштво, да у заносу од вина и песме осетимо сласт и лепоту ове свете вечери.

Збацим шињел са себе, ешарпу гурнем испод блузе, па дохватим прву чашу која је била испред мене.

Кал сам пошао натраг у касарну, већ је свптало.