Српски књижевни гласник

o

БАДЊЕ ВЕЧЕ у КАСАРНИ.

_—— «Ko Варош је почела да се буди; ес лупом се отварали ћепенци од пекарница, на чесми је била граја, салепџије су већ почеле своју монотону песму. Среталп смо по неку погурену баку, која је, забрађена у огроман шал, хитала у пркву са китом сува босиљка у старачкој руци.

Глава ми је бучала од вина, песме п дувана. Журио сам да стигнем док се још сасвим није разданило.

На капији касарнској дочека ме усплахпрени поднаредник, командир страже, и јави ми да су јутрос нашли смрзнутог Петрикића на стражарском месту код магацина.

Као да ме је неко лупио у главу, тако ми би кад чух ту вест.

„Сигурно га преварио сан, те се зато смрзао, а био је баш на најгорем месту,“ — објашњавао ми поднаредник. — „Трљали смо га снегом, грејали, и шта још не, па не могасмо ништа да учинимо.“

Полетех стражаршц, код које се беху иескупили војници са страже.

: На угаженом и прљавом снегу лежао је мој Станко, откопчане блузе како су га трљали, хладан и укочен. Лице му помодрило, а кожа на уснама прела од зиме. Његове благе, велике очи, укочене и стакласте, гледале су у мене разрогачено и као тражећи какав одговор.

Ухватих га за руку, која је била хладнија но онај снег око њега и пипнух му било. Био је мртав.

Стајао сам ту крај тог мртваца, који ми још синоћ причаше своје јаде и тугу своје безазлене душе, и занео се гледајући у оне његове отворене и голубије очи.

А тамо из угла касарнског дворишта разлегоше се дрхтави и ситни звуци трубе, који позпваху на устајање. И као одјек забруја пространим, мрачним ходницима из снажних војничких груди:

„Рождество твоје !...“

Милутин ЈовАНОовић.