Српски књижевни гласник

aio ИлскА ВЕНЕРА. 7

Пијгарига, одевене у празнично руво, како играју на

рудини пред замком. На тај смо начин провели неколико сати. Жене су се, међутим, тискале око младе и дивиле се младожењиним даровима које им је она показивала. Затим се пресвукла, и ја видех како је покрила своју лепу косу капом и шеширом с перјем, јер је женама прва брига да метну, чим могу, украсе које као девојке још не смеју да носе.

Било је скоро осам кад смо се спремили да се кренемо за Ил. Али се најпре одиграла једна патетична сцена. "Тетка госпођице од Пијгарига, која јој је била место мајке, жена већ сасвим у годинама и врло побожна, није имала да иде с нама у варош. При поласку она је изговорила својој синовици једну дирљиву проповед о дужностима супруге, и та проповед би извор бујици суза којој су следовала бескрајна грљења. Г. од Пејрехорада поредио је овај растанак с отмицом Сабињанака. Најзад смо се кренули, и успут се сваки трудио да развесели младу и да је насмеје; али узалуд.

У Илу нас је чекала вечера, те каква вечера! Ако ме је оно јутрошње разузданије весеље вређало, сад су ме још више вређале двосмислене речи и шале прављене нарочито на рачун младожење и младе. Младожења, кога је за тренутак нестало пре него што се село за сто, био је блед и забринуто озбиљан. Сваког часа пио је старо колијурско вино, готово исто тако јако као ракија. Ја сам седео поред њега, и сматрао сам за дужност да га опоменем :

— Пазите; кажу да вино...

Не знам каку сам му глупост рекао, да се не бих издвајао од осталих гостију.

Он ме гурну у колено, и рече ми сасвим полако:

— Кад устанемо од стола.., рекао бих вам две речи.

Његов озбиљан тон изненади ме. Погледах га пажљивије, и видех да су му црте необично промењене.

— Вама није добро запитах га.

— Није.