Српски књижевни гласник

о

Српски Књижевни ГлАСНИК.

И опет стаде да пије.

У то, усред вике и пљескања, једно једанаестогодишње дете, које се било увукло под сто, стаде показивати званицима некакву лепу белу и ружичасту пантљику што ју је скинуло с младинога. чланка. То се зове „њена подвезица“. Одмах су је исекли на комаде и раздали младићима који се њима закитише, по једном старом обичају који се још чува у неколико натриархалних породица. Млада је том приликом поцрвенела до ушију... Али је њена забуна достигла врхунац кад јој је Г. од Пејрехорада, замоливши за тишину, отпевао неколико каталонских стихова, импровизованих, како је говорио. Ово им је смисао, ако сам га добро разумео:

„Шта је то, пријатељи7 Да ли због вина које сам пио ја све видим по двоје“ Има две Венере овде...“

Младожења наједанџут окрете главу преплашено, и сви се томе насмејаше.

„Да, пролужи Г. од Пејрехорада, има две Венере под мојим кровом. Једну сам нашао у земљи као печурку; друга, сишавши с небеса, сад је међу нас разделила свој паде.“

Хтео је да каже: своју подвезицу.

„Сине мој, изабери коју више волиш: или Венеру римску или каталонску. Он, окачењак јелан, узима каталонску, и његов је избор бољи. Римска је црна, каталонска. је бела. Римска је хладна, каталонска пали све што јој се приближи.“

„=

, Овај срећни завршетак полаже таку вику, тако бурно пљескање и тако урнебесап смеј, да сам помислио да ће нам таваница насти на главу. За столом је било свега три озбиљна лица, лица младенаца и моје. Глава

ме је јако болела ; а после, не знам зашто, мене свадба

увек ожалости. . Ова ми је, осим тога, била помало и“

отужна.

Пошто је помоћник кметов отпевао последње песмице, а оне су биле врло несташне, морам да кажем, прешли смо у салон да гледамо кад одлази млада, која