Српски књижевни гласник

-- ИлскА ВЕНЕРА. 9

КЕ љ , је ускоро требала да буде одведена у ложницу, пошто

је била скоро поноћ.

Г. Алфонс ме одвуче до једног прозора и рече ми одврађћајући очп:

— Ви ћете терати шалу са мном... Али ја не знам шта ми је... ја сам омађијан! ђаво да ме носи!

Прво што ми је пало на памет било је да се њему чини да му прети каква несрећа у роду оних о којима којима говоре Монтењ mn госпођа од Севиње:

— Цело љубавно царство је пуно трагичних историја, итд.

Ја сам мислио да се такве несреће дешавају само умним људима, рекох у себи.

— Сувише сте пили колијурскога вина, драги мој господине Алфонсе, рећи ћу му ја Ја сам вам још унапред казао.

— Јест, можда. Али је ово нешто много страшније.

Глас му је био испрекидан. Ја помислих да је мртав пијан.

— Знате онај мој прстен продужи он пошто је поћутао. i

— Паг да га нису украли

— Нису. |

— Онда је у вас“

— Није... не... не могу да га скинем с прета оне ђавоље Венере.

– — Врага! па нисте повукли доста јако.

— Јесам... Али Венера... стегла је прет.

Он упре у мене унезверен поглед, наслонивти се на прозореку запињачу да не падне.

— Којешта! рекох му ја. Сувише сте забили прстен. Сутра ћете га скинути клештама. Али пазите да не покварите статуу

— Није, кад вам кажем. Прст је Венерин згрчен, савијен; она је стегла руку, разумете ли мег.. То је сигурно моја жена, пошто сам јој дао прстен.. Неће више да га врати. |

i њи с