Српски књижевни гласник

10 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Мене наједанпут ухвати језа, и за тренутак прођоше ме жмарци. Затим један његов дубок уздах донесе ми вински задах, и све узбуђење џшчезе.

Бедник, помислих, трештен је пијан.

— Ви се бавите старпнама, господине, додаде младожења тужним гласом ; ви знате те статуе... има можда неки начин, нека чаролија, за коју ја не знам... Кад бисте ви отишли да видите

— Драге воље, рекох ја. Пођите и ви са мном.

— Нека, више волим да идете сами.

Ја изиђох пз салона.

Време се било променило док смо вечерали, и киша је почињала да лије као из кабла. Хтео сам да затражим кишобран, кад ме једна мисао задржа. Био бих права будала, рекох, да идем да гледам је ли истина оно што ми прича један пијан човек! Можда је, уосталом, хтео да се каком рђавом шалом нашали са мном, да пасмеје ове честите паланчане; и најмање што ми се може лесити, то је да покиснем до голе коже и да навучем какву добру кијавицу.

Ја с врата бацих један поглед на статуу с које је пурила вола, и попех се у своју собу п не свраћајући у салон. Легнем; али ми сан дуго није хтео на очи. Сви ланашњи догађаји стали су ми се опет јављати у памети. Мислио сам на ову тако лепу и тако чисту девојку која је допала шака једној суровој пијаници. Како су ружна ствар, говорио сам себи, ти бракова без љубави! Кмет припаше тробојну ешарпу, свештеник навуче епитрахиљ и ето где се најчеститија девојка на свету прела у руке каквом Минотауру! Шта могу два бића која се не воле да кажу једно другом у таквом тренутку за који би двоје љубавника дали свој живот 2 дар жена може икад ла воли човека кога је једанпут видела грубог и суровог Први утисци се не бришу, и ја сам сигуран, овај Г. Алфоне заслужиће да га жена омрзне..

Док је трајао мој монолог, који ја много скрађу јем, чуо сам како се све по кући устумарало, како се врата