Српски књижевни гласник

ска ИлскА ВЕНЕРА. 13

за чију им се смрт платило. Одмах се сетих арагонеког „мадгара и његове претње; али сам једва смео да помислим да би се он тако страховито осветио за једну малу шалу.

Ишао сам по кући и евуда тражио трагове од обијања, али их нисам нашао нигде. Сиђох у врт да видим да се нису могле убице увући с те стране; али нисам нашао никакав спгуран знак. Синоћна киша је, уосталом, тако раскаљала земљу да се на њој нису могли сачувати сасвим јасни трагови од ногу. Ипак сам приметио неколико стопа дубоко утиснутих у земљу; било их је у два супротна правца, али на истој линији, почев од угла живе ограде уз лоптиште до кућних врата. То су могле бити стопе Г. Алфонса кад је ишао да скине прстен са статуиног прста. С друге стране, жива ограда, на том месту, била је проређенија него иначе; разбојници су је, по свој прилици, туда прескочили. Идући тамо-амо око статуе, ја застадох часом да је погледам. Овај пут, признаћу, са страхом сам гледао онај њен израз ироничне пакости,; и како ми је глава била пуна страховитих догађаја који су се мало час на моје очи одиграли, учинило ми се да видим неко наклено божанство како се радује несрећи што је задесила ову кућу.

Вратих се у своју собу и остадох у њој до подне. Онда изиђох пи запитах како је мојим домаћинима. Били су мало мирнији. Госпођица од Пијгарига, боље рећи удовица Г. Алфонса, дошла је к себи. Чак је и говорила с краљевским заступнпиком из Перпињана, који се тада службеним послом бавио у Илу, и овај чиновник је забележпо њен псказ. Он затражи да му га п ја дам. Ја му рекох што сам знао, и не сакрих му да сумњам на арагонског мазгара. Он нареди да га одмах ухапсе.

— Јесте ли дознали штогод од госпође Алфонсовице запитах краљевског заступника, кад ми је исказ био записан и потпиеан.

— Неврећна девојка је полудела, рече ми он смешећи се тужно. Полудела! сасвим полудела. Ево шта она прича: