Српски књижевни гласник

14 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

— Била је легла, каже, неколико минута раније, и спустила завесе на кревету, кад се врата од њене собе отворише, и пеко уђе. Онда је госпођа Алфонсовица лежала на самој ивици постеље, лицем окренута зиду. Она се и не маче, уверена ла је то њен муж. Тренутак после, постеља зашкрипа као да је на њу наваљен какав огроман терет. Оџа се јако уплаши, али не смеде да окрене главу. Пет минута, десет минута можда... ни она не зна колико, протекоше тако. Затим је се нехотпце помакла, или се то помакло оно лице што је било у постељи, и осети где је лодирну нешто хладно као лед, то су њене речи. Онда се загњури у постељу, дрхћући целим телом. Мало после, врата се отворише по други пут, и неко уђе и рече: „Добро вече, женице“. Одмах затим дигоше се завесе. Она чу један угушен врисак Опо лице што је било у постељи, поред ње, диже се п, како је изглелало, опружпи руке напред. Она онда окрете главу... и виде, каже, свога мужа где клечи поред постеље, с глаBOM Ha истој висини на којој је узглавље, у паручјима некаквога зеленкастога џина који га је снажно сгезао. Она каже, и поповила мп је то двадесет пута, сирота жена)... каже да је познала.. погађате ли7 Бронзану Венеру, статуу DP. од Пејрехорада... Откако је овде, цео свет о њој сања. Али да наставим шта прича ова несрећна девојка. Кад је видела то, она изгуби свест, а вероватно од пре неколико минути била је изгубила и памет. Никако не може да каже колико је времена лежала онесвешћена. Кад је дошла к себи, видела је утвару, или статуу, како она непрестано говори, непомичну, ногу и доњег дела тела у постељи, груди и руку опружених напред, и у њеним наручјима евога мужа, укоченог. Петао запева Онда статуа сиђе с кревета, испусти лешину и изиђе. Госпођа Алфонсовица“ стаде као бесомучна да вуче за звонце, и остало знате. :

Доведоше. Шпањолца ; он је био миран, и бранио се с много хладнокрвности и присутности духа. Усталом, није одрипао да је рекао оне речи које сам ја био чуо;