Српски књижевни гласник

- ИлскА ВЕНЕРА. 15

алп их је објашњавао, тврдећи да је само хтео да каже „Кети, ће, сутра, онако одморан, добити једну игру од свог победиоца. Сећам се да је додао:

— Арагонац, кад је увређен, не чека до сутра да се свети. Да сам мислио да је Г, Алфонс хтео да ме увреди, ја бих га одмах ножем у трбух.

Сравппше његове ципеле с траговима од стопа у врту; његове ципеле су биле миого веће.

Најзад, гостионичар код кога је овај човек био на стану тврдио је да је он провео целу ноћ трљајући и лечећи једну своју болесну мазгу.

У осталом, тај Арагонац био је човек добра гласа, врло познат у целом крају, где је долазпо сваке године ради трговине. Због тога ra пустише пошто су му се извинили.

Заборавио сам исказ једнога слуге који је последњи видео Г. Алфонса живог. То је било у тренутку кад се пео својој жени, п, зовнувши овога човека, запитао га је забринуто да ли зна где сам ја. Слуга му је одговорпо да ме није видео. Онда је Г. Алфонс уздахнуо и стајао је више од једног минута не прозборивши ни

. речи, затим је рекао: Но, мора да је и њега Ђаво однео!

Запитах овог човека да лп је у Г. Алфонса био његов диамантски прстен кад је с њим говорио. Слуга се устезао да ми одговора; најзад ми рече да не верује, да, уосталом, није ни обраћао пажње на то

— Да му је био прстен на прету, додаде он поправивши се, ја бих га сигурно приметио, јер сам ми-

| селио да га је дао госпођи Алфонсовици.

| Док сам испитивао овог човека, и мене је обузимао : помало онај празноверни страх који је исказ госпође | Алфонсовице раширио по целој кући. Краљевски заступник Ž ме погледа есмешећи се, и ја не смелох то много да тврдим. Неколпко сати после погреба Г. Алфонса, ја се спремих да идем из Ила. Кола Г. од Пејрехорада треGana cy na ме сдвезу у Перпињан. И ако је био слаб, "несрећни старац. хтео је да ме отпрати до капије на