Српски књижевни гласник

16 СРпСКки Књижевни ГЛАСНИК.

свом врту. Пређосмо преко њега ћутећи; он се. једва. чукао, ослањајући се на моју руку. Кад је дошао час растанка, ја последњи пут погледах Венеру. Прелвиђао сам с разлогом да ће се мој домаћин, п ако пије осећао ни страх ни мржњу коју је она уливала једном делу његове породице, радо опростити предмета који би га непрестано подсећао на страшну несрећу. Моја намера је била да га приволим да је na у неки музеј. Устезао сам се да отпочнем говоритп о том, кад Г. од Пејрехорада механично окрете главу на ону страну на коју је видео да сам ја упро свој поглед. Он спази статуу и одмах бризну у плач. Ја га загрлим, и, не усуђујући се да му кажем ни једну једиту реч, попех се у кола.

Од мог одласка нисам чуо да је каква нова светлост обасјала ову тајанствену катастрофу.

Г. од Пејрехорала умро. је неколико месецп после свога. сина. Тестаментом ми је завештао своје рукописе, које ћу ја можла издати једног дана. Међу њима нисам нашао расправу о записима Венериним.

Р. 8. Мој пријатељ Г. од П. пише ми из Пераињаца да статуе нема више. После смрти њеног мужа, прва брига госпођи од Пејрехорада била је да је иретопи у звоно, и у том новом облику она је сад у илској цркви. Али, додаје Г. од П., изгледа да несрећна судба гони оне чија је ова бронза. Откако то звоно звони у Илу, виногради су промрзли двапута.

ПРОСПЕР МЕРИМЕ.

(Презео с француског Свет. А. ПЕТРОВИЋ.)