Српски књижевни гласник

EN PLEIN AJB.

Кад стане градски ваздух да ме гуши И 'кад на мене ко рој оса љути' Насрну црне мисли, а у души

Бол силан плане и поглед помути,

Ја безобзирце бежим изван града У широк простор који сунце плави, Где тихо шуми оморика млада

И попац цврчи у високој трави.

И ту, у цвећу што силно мирише, У тустом хладу стогодишње горе, Крај зрелог жита што се тихо њише На врелом сунцу, као златно море,

С упртим оком у небеса плава,

С душом што будна сањари и снива Ја жудно слушам шуморење трава И жубор реке и шум тучних њива.

Жудно их слушам и осећам како Продире сунце у дно моје душе, И старе жуди буде се полако, И стари снови лагано певуше,

И малаксала снага моја снова

У мени расте, и буја, и јача,

Да опет патим и да страдам снова Као Прометеј, гордо и без плача.

И зато кад ме црна мис свлада,

И бол крвнички стане да ме дави,

Ја безобзирце бежим изван града.

У широк простор који сунце плави. ДушАН Симић.