Српски књижевни гласник

АНТОН ЧЕХОВ. (Кра)ј.)

Према природи свога уметничкога талента, Чехов се ни па овом пољу евога пспитивања није могао задовољити само констатовањем негативних појава, песимистичким гледањем на живот, но се трудио да у самом животу који га окружава, у личностима које је поесматрао, пронађе клице сазнавања. да је тако стање ствари рђаво и немогућно, ла уочи жељу за променом на боље и да укаже на пут који води побољшању.

Гимназијски учитељ, Буркин, испричавши како су 'ахранили „човека у футроли“, Бјељикова, и налазећи да тај човек није само обична личност, но у неку руку предетавник читавог једног штетног животног начела, вели: „Признајем вам, сахрањивати таке људе, као што беше Бјељиков. велико је уживање“. Даље прича, како се не само он, но и цела варош радовала, што тај човек лежи у гробу.

„Кад смо се граћали с гробља, — вели учитељ, — у свих нас беше осећање, налик на оно што смо га осећали давно-давно, још у детињству, кад би старији отишли од куће, а ми би се јурили по башти сат два, уживајући у/потнпуној слободи. AX, слобола, слобода! Та и сама реч, и сама нада на могућност. неке слободе даје души крила...“

Довртујући своју причу, учитељ Ђуркин сетним гласом примећује, ла у њиховој вароши ни после смрти Бјељикова живот није постао бољи.

„Не прође ни недеља лана, вели он, а живот потече као и пре. исто онако суров, тегобан, бесмиелен, живот циркуларно незабрањен, а и не одобрен; не би нам боље. И доиста, Бјељикова смо сахра-