Српски књижевни гласник

Антон Чехов. 19

„же, НИЛИ, но колико је још таких људи у футроли остало, и колико ће их још бити!

— Да, да, то је оно, — рече марвени лекар

Иван Иванић. — А зар то, што ми. живимо у ва-

роши у смраду и задају, у тескоби; пишемо непо-

требна акта, играмо карата — зар то није футролаг

А то, што сав живот проводимо посред певаљалаца,

парничара, глупих, нерадних жена, говоримо и слу-

шамо разне глупости — зар то није футрола“г...“

„Видети и слушати како лажу, — завршује лекар,

— и тебе истог називају будалом зато што трпиш

ту лаж; подносити увреде, понижавања, не смети

отворено изјавити да си на страни часних, сло-

бодних људе, те и сам лагати ; смешкати се и то

све због парчета хлеба, због топлог склоништа,

због неког аванзманчића, који не вреди црвљива

: ора, — не тако се више не може живети!“

Као што се лако може видети, у горњим се редовима садржи не само одрицање садашњих услова живота, но у исти мах и указивање на неоиходан излаз из њих. Чехов неколико пута у својим производима пластично и јасно доказује, да све тобожње преласти сувременог културног, варошког, канцеларијског, салонског итд. живота не вреде „црвљива ора““; цео је живот, вели он, удешен и људски се односи заплели тако непојмљиво, да човека страх хвата, кад на све то помисли, — и с тога нам саветује да се одлучно одречемо тих животних услова и да потражимо природнији, истинитији начин живота. Но који је 'то начин живота 7 Чехов и на то даје опширан и исцрпан одговор у многим својим делима, („Мој живот“, „Женско царство“ и „Три сестре“), и препоручује нам да се латимо физичког рада, који би био праћен сразмерном, потребном количином духовног, мисаоног рада.

„Кад сам се јутрос пробудила, устала и умила се, — вели Ирина у. „Три сестре“, — мени се на-

једаред учини да је за мене све јасно на овом свету, и ја сад знам како треба живети. Мили Иване

! Соч. т. ХП. 142—143. 2