Српски књижевни гласник

20) Српски Књижевни ГлаАСНИК.

Романићу, ја знам све. Човек треба да се труди, да ради у зноју лица свог, ма ко да је он, и у том се једном састоји смисао џ сврха његова живота, његова. срећа, његово одушевљење. Како је лепо бити радник који устаје пре зоре и туца на улици камен, или пастир, или учитељ који учи децу, или машинист на железници .. Боже мој, не само да је боље бити човек, но је боље бити во, боље бити прост коњ, само да се ради, него млада жена, која устаје у дванаест сати, затим у постељи пије кафу, па се после читава два сата облачи... О, како је то страшно ! 'Гако жудим за радом, као што се у велике врућине жуди за водом!. Радити треба, ралити. Зато смо тако нерасположени и гледамо на живот тако мрачно што не познајемо рад. Ми смо се родили од људи који су презирали рад...“

У приповетци „Мој живот“, која је сва посвећена питању о нашем учешћу у физичком раду, јунак приповетке изражава оваку мисао: „треба да силни не порабоћују слабе, да мањина не буде за већину паразит или црпаљка, која из ње хронички исисава најбоље сокове, то јест, треба ла сви без изузетка — и силни п слаби, б0гати и сиротни, подједнако учествују у борби за опстанак, сваки сам за себе, а у том погледу нема бољег нивелитућег ередства од физичког рада, који би тада морао

бити За сваког обвезан“.

Чехов верује да ће то време доћи, а може то ве-

ровати тим пре, што се већ данас у његовој отаџбини осећа. јак покрет за опште учешће у физичком раду, и појединци почињу да напуштају неприродне, лажне и свестрано штетне услове сувременог живота и одлазе у села те живе природним начином живота. Једна од таких личности главно је лице у песниковој врло занимљивој повећој приповетип „Мој живот“. Њен јунак, син богатог инжињера, раскила са лажима и варљивом лепотом сувременог чиновничког, канцеларијског, „гоеподског“ жи-

вота и постаје молерски радник: Ступивши у нови

1'Cou., Tr. XIV, 85—8%, 97.