Српски књижевни гласник

МАЈЧИНА СУЛТАНИЈА. 5

вичаста магла... Милка се, као хотимично, не хтједе окрепути на другу страну, према осталим виноградима, одакле се чуо смијех, кикот п весела пјесма других дјевојака, које су опет са својим теткама пзашле на теферич... И што је њихова пјесма јаснија и гласнија била, што се више разлијевала и растапала у ведром плаветнилу, она се све више мрштила и све упорније гледала у голе, каменпте стијене. Није се могло познати: је ли јој жао што није с њима или јој криво што се друге више веселе и проводе, друге које се ни сравнити с њоме не могу. Барем све тетке и ујпе њезине, још откако се задјевојчила, пунпле су јој уши тиме како је она љешпа од свих других, како је „права султанија“, а све остале како не вриједе њезина малог прста. Тетке и ујне и одвојиле су је од осталих дјевојака, не пуштајући је између себе и не престајући са ласкањем; оне су учиниле да, осим под својим кровом, нигдје нити је тражила, нити је могла наћи другарице. Кашње је сама бјежала од њих и готово их презирала, нарочито оне које нису биле лијепе; а ако је, на примјер у цркви, морала доћи у њихово друштво, онда се старала да у свему изгледа друкчпија него оне, да пи међу њима изгледа као права султанија.

Дуго, дуго је стајала Милка и очупала готово читаве двије гране шипкове, кад, изненада, недалеко од себе, зачу мушке гласове. Бијаху то гласови момака, који, знајући за женске тефериче, оставише дућане и кренуше у винограде, да беру грожђе као у својима, да сочним јагодама гађају дјевојке и да се шале с њима. Једна јагода паде и Милки на главу и прије него се окренула, читав грозд један разби јој се пред ногама. Она погледа и иза овеће смокве, опази једно момче, како је гута погледом и спрема се да и други грозд баци преда њу. Позпаде Саву Варагу. Погледавши јој у очи, он спусти руку којом бијаше измахнуо и поче поред себе махати опим гроздом као кадионицом.

— Што ви се ти осамила; — запита је,

овао=