Српски књижевни гласник

о СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

тава; Саво им није могао одољети. Зато је Мара била тврдо одлучила да прекине сваку везу са братовом кућом, да никад његова прага не прекорачи. Она је била увјерена да је њихова кућа, која је „одувијек била на добру гласу“, оскврњена и понижена уласком једне дјевојке коју је „читав свијет“ прогласио ни мање ни више него непоштеном. То није ни од кога ни крила. Свакоме кога је ухватила, причала је о том и тужила се на „безобразну намет-снаху“. Најприје је укратко причала историју своје породице, која мало што није водила поријекло од цара Лазара; затим је ређала кратке животописе својих чувенијих баба и ђедова; најпошље је износила и истицала мудре изреке свог покојног оца и покојне матере, напомињући како су то били најпаметнији муж и жена свога времена. Испричавши све, подбочила би се рукама о кукове и изазивачки се раскорачила пред слушаоцем, питајући: „Није ли срамота, да у таку једну породицу уђе ђевојка рђава гласа“... Питала је сваког и по сваком поручивала Сави, да на оном свијету неће смјети изаћи пред лице својих дичних предака, јер ће му сви они, редом, пљунути у бркове.

И било је неких који као да су осјећали чудну насладу у томе ако би могли испоручити Сави Марине поруке. Долазили су му на дућан, испијали кахву и, онако као узгред, причали све што је она говорила, а, по обичају, каткад додавали по нешто и што није говорила. И као што су прије пред Маром нападали Саву и грдили Милку на сва уста, тако сад, пред Савом, осуђивали су Мару и нападали је, усрдно се старајући да га што више раздраже и распале. На жалост њихову, сад га нијесу могли лако наљутити.

— Мара к'о Мара, — одговарао је мирно, ничим не показујући е су му таке клевете непријатне. Подуга је језика, говори свашта, и мени к'о брату слободније поручује, што другом не би емјела поручивати.. Знам ја њу добро... Пуно говори, а зла не мисли... Говориће, говориће још мало, па ће и престати.