Српски књижевни гласник

, LUA NIONU) MORE O Na POMO фи : ба

= 4 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

што се још нико осветио није... Да опет поручи Сави штогод, — неће јој успјети; да Милку, пред црквом или на каквом састанку, јавно изгрди, — то још мање...

— Макар се и заклела да му нећу прекорачити кућњега прага, — рече најпошље, пошто је еве нокте изгризла мислећи се и премишљајући, — морам погазит' заклетву... Док му не прекорачим праг, не могу је увриједити, а ја само то... то хоћу... Ја ћу осветит' своје живе и мртве, што им се срамота наметну на кућу, покајаћу их, па макар главу с рамена изгубила... Овако се више не може трпити!.. |

На велико чудо многих комшиница, Мара једнога дана закуца алком на Савиним вратима и уљезе му у авлију. Кад се она и Милка суочише, пред собним вратима, обје као да се чудом зачудише. Милка се чудила, откуд Мара ту, а Мара као да се и сама чудила, како се створи овдје7... Неко вријеме гледале су једна у другу нијемо, зачуђено... Гледају се и ћуте... Уједанпут Мара прва као да се освијести, па само што шикну кроз нос попут краосца, и, поносиго уздигнувши главу, уљезе у 4 собу. Милка се лагано упути за њом. ;

— Јадан Саво, јадап брате, јадна ти ли је кућа! — узвикну Мара чим погледа по соби и опази нов, финији намјештај. — Јадан Саво брзо ли ти се познаде, да ти сестра није у кућу долазила!.. Јадне ли собе, јадна ли реда у њој!.. Куку ли је теби, мој брате, кад у оваком јаду и овакој несрећи живиш!...

— Какав је јад7... Шта не ваља... — запита Милка стојећи крај врата и слушајући је. -—– У каквој то несрећи Саво живи...

— Мучи ти! Тебе нико не пита! — окоси се Мара пакосно, па се и пред њом раскорачи и подбочи се рукама о кукове. — Овђе сам се ја родила и ја знам шта ваља а шта не ваља!.. Дична је ово кућа од старине :

вазда била и све је у њој цвало и пјевало, док је било хајира и среће !... А сад све кука!.. И камен ови кука, и пенџер онај, и... инкона кука!.. Моја покојна мајка, која