Српски књижевни гласник

Оцене и Прикази. 943

Најпре је питање по којем систему ваља уредити књижнице. Па онда је питање, и још важније, с каквим средствима се то може чинити, како ће се новац за то набавити. Па онда је питање, можда најважније, шта ће се дати на читање, из којпх ће се књига састојати књижнице, какав ће бити „узоран каталог“. И тако даље.

Неким питањима ове врсте забавио се Г. Царићевић у овој књизи. Није оним о узорном каталогу, и није увек најважнијим питањима, али ипак нешто је учинио. Он је најпре изложио стање јавних књижница у Европи и Америци, по неким п то добрим писцима. То излагање није довољно рељефно, ни потпуно; има ту разнородних података, а каткад и сасвим несувремених, н. пр. о књижницама у Јапану говори се по статистици од пре шеснаест година, а зна се колико је Јапан, нарочито у погледу просвете, напредовао баш за последње године. Г. Царићевић је, даље, изложио и стање књижница код пас. Затим је прешао, јамачно идући за књигама откуд је ствар црпао, на говор о књижничару, о чланарини, реклами итд. Најзад се изгубио у говору о повезу књига, каталогисању, издавању публици, итд. Ми бисмо више волели да је г. Царићевић уопште мање писло по друтима него по личном пекуству. Он је видео једну од узорних јавних књижица у Бечу: требало је да њу опише, и ништа више. Лепо је да се опишу и друге, да се изнесе стање у свима државама, али кад то не може да се изнесе како ваља, на што ће7 Шта н. пр. може читалац сазнати из оног пасуса о француским јавним књижницама (стр. 5)2 Никакву слику он о њима не може добити. Међутим, они који су једну такву француску књижнипу виделџ, (а ти нису ретки), могу у две речи да је опишу потпуно.

Још бих једну ствар замерио Г. Царићевићу. Он не пише лепо; напротив. Оп ће написати овакву реченицу: „Кад човек упореди извештаје ..(те и те).., упада пре свега у очи како се слажу, итд.“ На нас бар у Србији који смо навикли да нам се лепше пише, те ствари не