Српски књижевни гласник

Егадтепа Униле.

Сањаш о. ружама. свежим мајским ружама, црвеним као крв, које се у роси и сјају младог сунца осмејкују на. огради твога врта. Хоћеш да откинеш једну, а мала будбамара пада на твоју руку. Она мили по њој. а ти јој, У

срећи и осмеху. певаш:

„Буба-маро, ево моје руке, „По њој мили и тамо и амо...“

О. јадна моја драга. ти сањаш о топлини мајских дана, Док напољу стеже мраз и снег пада на твоје руже

и гробове твојих буба-мајра.

ПУТЕМ.

Коњи каскају и кола се вуку дугачким, једноликим путем.

Стари. усамљен храст, дремљиво баца на ледини своју сенку. Испод клека острижена јагњад безбрижно штрпкају сазрелу траву. Једна коза пропиње се уз једну брезу да дохвати гранчицу младог лишћа. Чобанин легао потрбушке и зевајући гледа за колима, која стрпљиво вуку два мршава кљусета навикла на свој терет. Кочијаш тупо гледа унаоколо не мислећи ништа. Тек видљив. пепељав вео, изаткан од зракова сунца које мирно сија са стакластог неба прекрива далека, ћутљива брда преда мном.

Мир у природи и дубоко, задовољно спокојство !

— — — У тренутку кад све живи спавајући, што

мени није добро “7 и зашто сам тако тужан“

ЕТМАТЕ.

Желео бих да умрем. али не да иструнем у задаху чамовине и мокре земље. По негде далеко, на ширини непрегледног океана, да легнем на сплетене алге и бело водено цвеће, и ту, уз песму морских валова, да заспим вечним сном. И да се моје кости претворе у тврд гранит, а моја пут у плодно тле. Да се поново роде моје жеље у ситно, плаво пољско цвеће, које ће мирисати на моју људав и чежњу. Да оживе моје наде у јата шарених птица, која

1