Српски књижевни гласник

о СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

павај уз плачну песму твога сина. Спавај, о спавај. мој

срећни оче!

ДАН КОЈИ ЈА ВОЛИМ,

Ја мрзим зиму, кад се мора да спава да би се могло живети.

Мрзим и пролеће, где бисмо требали да имамо ум пробу ђених мушица, да би се могли радовати њиховом радонћу...

Мрзим и лето, време задаха и црва.

Ја волим јесен. Волим њен лепи дан, кад се јутарње магле изгубе у бистром, умивеном видику, и накривљено, размекшано сунце кад с висине затвореног плавог неба распе споје меке зраке на иње које је окитило наше дрвеће и наша срца. Ја волим тај дан кад дах опште смрти сједини. CBC разједињене створове природе, и кад они, спремни да умру, весело кликћу непојамном, али осетном Цару неба. земље и мора снажан поздрав:

— Ауе, Саезат, morituri Te salutant!

Ја волим тај дан, дан веселог умирања.

У ЗИМУ.

Седимо у твојој малој. нераскошној соби.

Рано, прљаво вече увлачи се кроз прозор између проређених грана твога цвећа на прозору. Обасјани слабом светлошћу дана кога нестаје, ретки, увети цветићи постали још блеђи, још болнији.

У соби је топло. С часа на час запуцкара церово дрво и ватра се јаче разбукти. Црвен сјај пламена лизне кроз вратаоца на пећи, растера мрак који се у углу већ почео хватати, заигра преко наслаганих цепаница, попење се уза зид и озари ти бледо. провидно лице.

Ти села крај мене на своју малу столицу исп:етену од сламе. Лако си спустила главу на моје раме. Затворила си очи. Плаветне пруге склопљених ти капака губе се у сенци твојих дугих трепавица. Твоје невине груди дижу се и спуштају по такту твога даха,

Ти сан.