Српски књижевни гласник

18 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК,

хоној смрти. могла одмах васпоставити Република. |, Занештајте вашој земљи једну праву, искрену Репуслику“, каже им ону паивном. уверењу да га они могу још и поелушати. Поред свег свог понизног држања, Макиавели није жртвовао Медичима ниједну своју идеју. Ако после пада Републике није показао довољно моралне чврстине, а најмање неког републиканског поноса, оп је бај задржао једну врсту интелектуалног поштења, и то је што му треба иризнати.

Има једно попреје Макиавелијево, које важи као аутентично. Човек је прилично разочаран, кад види то попреје. Једно лице ситно, насмејано, а опет зато не врло несело ; усне танке и мало искривљене; чело високо, испупчено. док доњи део лица, који гримасира, мање развијен; очи мале, се нечим несталним у погледу. а уши, повеће, радознало отворене и у врху 'зашиљене као код Фауна. Једна маска чудновата, у којој се мешају неозбиљност и аамишљеност, лукавство и доброћудност, Финоћа и плебејство... То за цело није онај високи мислилац, са широким римеким погледима и са једним херојски крепким реализмом, који је писао „Расматрања“. To није ни онај онако преФињени и бездушно дреки. комбинатор, са нечим трулим и отровнцим у еној евојој вештини, који је писао „Владаоца“. Али та маска с мало достојним изразом једног слуге из комедије даје нам може бити тачну слику свакодневног Макиавелија, Мавиавелија. ван његових гениалних тренугака, оног Макиавелија чија је окретност, вештина и лукав ство била скучена, притиснута и. уситњена. у потчињеном секретарском положају и У дугогодишњем превијању пред

Медичима..;

TE Овде je nenorpeono излагати ону дугу борбу која се у средњем. веку подила у Италији између Папе и Императора. Доста је рећи vo да у тој борби није успео ни Попа ни Имкератор. Не само да ни један ни други није

успео створити нову „пасељенеку државу“ на европском