Српски књижевни гласник

не

:

::

а И Си и „ а

И у

ИСТОРИЈА „Пркеоднице“. 900

сентименталиост, напвност, идилско расположење, романтика — све што карактерише несме свију наших песника из овога доба, карактерише и његове“. Поред њих, као слабији представници јављају се Тоша Недељковић и Ђорђе звекић, који певају у истом правцу као и горњи. Разлика између првих и после њих песника јесте „што су песме једних боље, а других лошије, једних темпераментније, а других мирније“.

Рад на драми већином је превод. Оригиналну драму читао је само Лаза Костић, свога „Максима Црнојевића“. Имао се у виду тадањи доста слаби репертоар Српског Народног Позоришта; па се нарочито за њега преводило. Милан Костић преводи с немачког „Ко је господар у кући“, а друштво превод усваја и шаље га Народном Позоришту. Осим овога превода чита исти члан П' чин „Укроћене Оштроконђе“ од Шекспира. И то је цео рад на драми. Доста мали, али не без значаја, јер се овде зачиње клица будућег „Максима“ Црнојевића“.

Критика. је ове године заузела знатно место у друштвеној радњи. била је објективна, једнако строга према свима члановима без разлике. Руварац, најстрожи и најсавеснији критичар, критикујући песме Мите Поповића, чини друштво пажљивим, да би ваљало од сада строже поступати с песпичким производима. Обичај је био у друштву, да се неке песме. које се у први мах не приме, врате на поправак.

Мита Поповић је изузетак. Кад му критичај Руварац саветује, да неке песме поправи, песник му одговара, да то учинити неће, „јер му наличи на крпарење“. Савеени Руварац, опазивши да се неке песме штампају по листовима са потписом „из Преоднице“, а друштво их није одобрило, предлаже да: „од сада свака песма или други саставак друштвени чланова има бити снабдевен са премаподлисом председника и тајника друштвеног и да се тек онда печатати могу“.

Има још један занимљив моменат у овогодишњој критици, како по саму критику и песника — приповедача