Српски књижевни гласник

Књижевни Преглед. 997

~

вајари стоје према осталим вајарима, тако Шекспир — сам — стоји према свима осталим драматичарима. Ова је прикладност дикције, у овом степену, чисто његова особина, и „цела његова“. Ми за њу и знамо само благодарећи њему. Шта више, ни он је није увек имао, но је тек постепено развио. Да њега није било, или само да је млађи умро, ми бисмо данас знали једино за ону час мање час више прикладну. релативну, општу драмску дикцију, какву имамо код свих добрих драматичара, на пример у његовим ранијим драмама, у „Ричарду П“, у „Ричарду 1“, или у Гетеовом „Фаусту“, у оним дивним призорима из Гретине трагедије: али не бисмо знали за ону апсолутну, појединачну прикладност дикције. каква нам је позната из Шекспирових познијих комада, „Хамлета“, „Отела“, „Магбета“, „Антонија и Клеопатре“, „Кориолана“, и других.

Ја о њој, наравно, не могу овде опширније говорити; и немам о њој“ овде нарочито да говорим. Ко ту прикладност његове дикције жели да позна у њеној пуној мери, у њеном савршенству и њеном раскошном обиљу, тај треба да иде самоме Шекспиру: ако има дара за посматрање, ако зна психологију човека, и има осећања за логику људског понашања, он ће, кад му се једном пажња у том правцу пробуди, ва сваком кораку у Шекспировим драмама наћи за то примера и потврде. Ја се овде на свему овоме задржавам само колико је потребно да покажем шта би Шекспиров текст изгубио кад се на те његове ситне и значајне појединости не би пазило, и колико би мало пријемљив за Шекспирове лепоте морао бити онај преводилац који би тако чинио. Овоме што сам досад рекао, додаћу само још неколико примера.

Мој први пример је подужи; али је тако значајан да ће ми се опростити што је дуг.

То је један одломак из другог призора првога чина, из прве свечане скупштине коју је Краљ сазвао после смрти свога брата — Хамлетова оца, и своје женидбе с Хамлетовом мајком. Краљица је замерила Хамлету што је тако мрачан, што без пр. станка својим обореним очима „тражи