Српски књижевни гласник

и

—Z e

~.

934 COpPHnckH Књижевни ГлАСНИК.

МАРУЦЕЛО. Милостиви господару —

ХАМЛЕТ.

Врло ми је мило што вас видим. Добар лан, господине Ма, збиља, зашто сте оставили Витенберг 7...

И тако даље.

Разговор, као што се види, од најобичнијих; празнији и незначајнији од свих примера које сам досад наводио; у ствари, само један од потребних досадних увода у призоре, и ништа више. Погледа ли се, међутим, боље, ове безначајне реченице представљају једну „кришчицу живота“, с низом значајних и психолошки тачних појединости. Али да пустим другога да говори: „Очевидно је да је Хамлет тако савладан узбуђењем после свога монолога да с почетка не може да позна глас свога јединога приснога пријатеља. То је врло јака и драматична појединост, Са својом инстинктивном углађеношћу, која га никад не оставља, он одговара механички: „Мило ми је што вас видим здраво“, Па онда, окренувши се и познавши га, с радошћу у гласу, он га поздравља његовим именом. Обратите пажњу и на оне суптилне градације у понашању које Хамлет показује према Марцелу и Бернарду. Први је пријатељ, али не присни пријатељ као Хорацио; зато га поздравља врло љубазно: „Врло ми је мило што вас видим“; па онда, окренувши се Бернарду, који му је релативно стран, каже му, с учтивим поклоном : „Добар дан,

господине“. Плативши овај дуг учтивости, он се поново

окреће Хорацију, у идућем стиху, онако исто топло и срдачно као мало пре. Ма да се почетак овога призора може учинити читаоцу тривиалним, глумац има овде изванредно згодну прилику да истакне карактеристику Хамлетове природе“...

Таква је — тако психолошки адекватна и тако подробно диФеренцирана — дикција Шекспирова. Ми смо

1 „The Workg of W. Shakespeare“. Edited by Sir H. Irving and F. A. Marshall. Vol. VIII, p. 99. :