Српски књижевни гласник

НАУЧНИ ПРЕГЛЕД. 939

с ичим другим, онако тек“ Зар нећете узети да она произлази из тога текста 7 А кад утврдите да такав исти текст "постоји и у византиској књижевности, и то раније него у нас, зар нећете утврдити да је наш текст постао из византиског, и, према томе, наша приповетка из византиске књижевности (теорија миграциона 7 Наравно да хоћете, и тако сви чине. Од БенфФеја на овамо, сви научници у таквим случајевима тако објашњавају ствари, и њихова испитивања су на сјајан начин показала како једна приповетка из једног краја, из Индије или иначе, поступно прелази у крајеве друге, азиске, европске и друге, и шири се и развија све више, док не постане општа приповетка свију народа. То је стара ствар, позната и свакоме ђаку, и мени није потребно да њу специално доказујем. Мени није потребно ни да наводим сад разне писце да бих побио оне ставове које је Г. Стефановић нашао у делу Пети де Жилвила. Најзад, ни сами ти ставови не говоре против миграционе теорије. „Али огромна већина популарних прича, наводи Г. Стефановић из тога дела, којима се очајно тражи извор, отима се од сваког ограничења.“ Кад кроз овако елегантан превод једва назрете шта је у поменутом Француском делу речено, видећете да се ни ту не одриче књижевни или други извор народним приповеткама. „Огромна већина“ каже се ту; па то не значи све! То, напротив, значи да има приповедака којима се може наћи извор. Нек их је најмања мањина, тек их има! Како Г. Стефановић не види шта наводи“

Тако ствар стоји уопште, с теоријама о постању народних приповедака. Како стоји специално с групом приповедака којом се ми бавимо“ С приповетком о девојци без руку 7 Г. СтеФановић каже, видели смо, да је баш она полигенетичка, да је баш она самоникла на разним странама света. А, напротив, баш она није таква. Пре свега, она је много више локализована на Европу него друге приповетке; ње, дакле, нема на свима странама, на тако удаљеним странама да не смемо претпостављати сељење њено. После, она не постоји само у усменој књижевности