Српски књижевни гласник

940 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

него и у писаној; има је у двадесетак књижевних споменика разних народа, а чим имате књижевних споменика једне народне приповетке, одмах помишљате и на књижевни извор њен, и немогућно је замислити да су облици писани и усмени сваки за се самоникли. Пајпосле, не требају нам ова општа посматрања да утврдимо несамониклост приповетке о девојци без руку и њен страни извор, има и много непосреднијих доказа за то. Сваки ко је читао моју књигу, нашао је (то смем рећи) тих доказа у изобиљу. Или зар наша приповетка „Олива“ није постала из наше песме „Повист од Оливе“, а ова из оне талијанске песме истог наслова“ Зар наше приповетке „Зла маћеха“: „Бог не заборавља правих“, „Маћеха и пасторка“ и још толико других нису постале из наших ћириловских текстова |7 века и глагољских 16 века, а ови опет из грчких и талијанских 7 Зар то није црно на бело у књизи доказано“7 Зар би Г. СтеФановић хтео да су све те версије нашега циклуса самоникле у нас и без везе са страним версијама 7 Остали народи један другом предавали своје версије и један их од другог примали, а само их ми Срби измишљали изнова, сами за себе и за свој рачун, и то. баш оне исте версије које остали народи одавна пре нас имају! Којешта ! Просто којешта!,..

„Књига Г. Поповића, видели смо да каже |. СтеФа новић, није ме могла убедити да је у нас приповетка о девојци без руку дошла са стране.“ Верујем вам потпуно, Г. Стељановићу, само знајте да ту јамачно није крива моја књига.

*

Свршивши с овом замерком, ми смо свршили и с целом оценом Г. Стефановића. Замерака, додуше, има још, али су оне ситније, често врло ситне. Ево примера. „Дознао сам (каже Г. СтеФановић помињући колико сам српских народних приповедака ја нашао да припадају нашем циклусу) да их има више но што је Г. Поповић забележио“ (стр. 409: тако он каже, а озбиљан човек би нашао коју приповетку више па тек онда тако што смео казати.