Српски књижевни гласник

049 Српски Књижевни Гласник. >

допуштено тако рећи | за чисту шегу. Сваки читалац, у осталом, може већ сам себи да представи колико те комбинације UP. Стефановића изгледају озбиљне, нарочито кад додам да се оне не односе на изворе наших југословенских версија, на које се ми домаћи испитиваоци обично ограничавамо, него на изворе страних версија, на постанак целог циклуса и општа питања о овоме, на оно чиме се већ по научним средствима могу бавити скоро само научници на страни, па не сви ни они. О тим питањима па да говори DP. Стерановић! () тим питањима која захтевају колосалну ерудицију и примерну пажњу и обазривост, па да говори човек који је дао доказа о свом невероватном непознавању елементарних ствари, и који је показао да све наопачке схвата што прочита! Зар о изворима мотива у Француским песмама Средњега Века да говори човек који не зна ни колико могу бити дуге те или сличне песме“ И још да говори ауторитативно, на равно с правим научницима, против њих 7 Невероватно је, али пазите шта каже Г. СтеФановић н. пр. о Сишијеру, који је ваљда оседео проучавајући наш циклус и још га није престао проучавати. „Сишије, каже он говорећи о Манекини и мотиву њеном о прстену. налази да је то завршно упознање помоћу прстена... без сумње потекло из инвенције самога песника; међутим, то не само да није без сумње, него је шта више вероватније претпоставити да је Боманоај тај моменат... узео из Хорна“ (стр. 411). Г. СтеФановић исправља Сишијера! И то (ако је и то потребно рећи) не што би имао неких доказа против, неких дата више него Сишије, него на основу истог материала, и само по својим оштроумним комбинацијама!...

Ми бисмо одиста били свршили с оценом Г. СтеФановића овде, да она нема један „додатак“, написан накнадно после целе оцене. У том додатку Г. СтеФановић је, како сам каже, „у згодном положају“ да изнесе против мене „два врло важна документа“, од којих је први „врло