Српски књижевни гласник

НАУЧНИ ПрРЕГЛЕД. 943

чудан“ те по њему Г. Стефановић „He зна управо шта ..да претпостави“ о мени, а други је мање чудан али ипак „врло инструктиван“. На том дохатку, према томе, мораћемо се и ми мало задржати.

Прва је замерка у додатку ова. Ону више пута поменуту леринску нашу приповетку ја сам извео из Манекине. То сам учинио понајвише по њеном свршетку. јер је овај исти као и код овог Француског романа и јер се ту налази мотив о прстену, који се, како то изрично каже Сишије у својој студији о нашем предмету (увод к издању Боманоарових дела, налази само у Манекини и нигде више. Међутим, у једној другој а доцнијој прилици 'чланак у „Романији“ 1901), Сишије штампа једну каталанску новелу у којој се на крају такође налази мотив о прстену. Сад, Г. Стефановић указује на ту новелу и њен завршни мотив, и чуди се што нисам изводио леринску приповетку из ње кад ми је она већ била познгта. Каталанска новела и иначе је, докгзује он, по неким важним мотивима ближа леринској него Манекина, н. пр. по томе што ни у њој као ни у леринској нема мотива о сечењу руку, чега има у Манекини. „Да је Г. Поповић, каже Г. Стефановић (стр. 423), извео из ње порекло леринске приче, не би се морао узалуд трудити да објасни недостатак тога важног момента: он би био просто прешао из каталанског извора“. И мало даље додаје како је тај моменат „кадар сасвим поништити и оно мало вероватности што је Г. Поповић изнео за Француско порекло леринске приповетке . А на крају: „после овога је јасно да Г. Поповић... има просто да избрише све своје претпоставке о Манекини и њеном директном утицају на српску приповетку.“

Од свих замерака 1. Стефановића ово је једина која у себи има нешто нешто основа. Одиста, каталанска новела има такође мотив о прстену, и то се могло узгред или и нарочито поменути при говору о том мотиву; ја то с готовошћу изјављујем. Само, одмах додајем: прво, ако ја то нисам поменуо, тај „грех“, као што ће се одмах видети, потпуно је разумљив; и друго, он није ни из далека