Српски књижевни гласник

и ИЕ ИЕ 2 IZ III II

LI TI

_—— —— O ”~—–

и те Њу

Српски Књижевни ГЛАСНИК.

~ и толики колики га Г, Стефановић замишља, јер важност коју овде има каталаџска новела није „кадра поништити“ а најмање „сасвим“ поставку о Манекини као извору наших приповедака. Кво да образложим одмах обоје.

Што се првога тиче, кажем ово. Као што сам и у својој књизи (стр. 50—51, прим.) рекао, ја сам се у бечкој дворској и униперзитетској библиотеци познао с главном литературом нашег предмета; наше библиотеке, то сваки зна, нису за то. За извесно кратко време ја сам тамо познао туђе версије приповетке о девојци без руку колико сам их могао наћи, правио сам изводе из њих, белешке итд. По тим белешкама радио сам после овде. Каталанску версију, као и многе друге, ја, при коначном сређивању књиге, нисам имао у рукама, него само белешке из ње при првом читању учињене, а у тим Селешкама имао сам у главном само оно што сам и навео у књизи при помену те версије. Тако је испало да се ја, ослањајући се на те белешке, нисам могао обазрети на мотив о претену при говору о каталанској новели.

Што се другога тиче, одиста каталанска версија нема велике важности за наш случај, и све што Г, Стефановић о њој говори, показује само оне његов“ рђаве особине које смо и досад уочили, а уз то и његову недоследност. Јеј, Г. Стефановић овде наједанпут говори сасвим друкчије него што је пре чинио. Сасвим супротно теорији о „мисли народа“ које се пре држао, он сад пристаје да је леринска приповетка могла постати из каталанске новеле. Она није више „сличан духовни продукт“ који је самостално постао у „сличној културној средини“ него је продукат књижевног извора, једног извора са стране, оног истог у чију егзистенцију моја књига није могла раније убедити Г. Стефановића. Сад је Г. Стељановић убеђен у то. Он је | једанпут убеђен а други пут није, како му кад треба против мене.

Али оставимо то, имамо ми овде друге ствари да констатујемо а не недоследности Г. СтеФановића. Најпре.