Српски књижевни гласник, 01. 07. 1907., стр. 198

це OCI

Богови У ИЗГНАНСТВУ. 177

се у туники на којој су блистали дијаманти, прекрасан младић са најлепшим формама, само што су округли кукови и танак струк изгледали женски. И нежно савијене усне и црте неодређене мекоће давале су младићу по мало женски изглед, али његово лице ипак је имало известан смео, скоро обесно јуначки израз. Жене су га миловале са дивљим одушевљењем, положиле му на главу венац од бршљана, и пребациле му преко рамена дивну леопардову кожу. У истом тренутку довезла су се, са два упрегнута лава, златна победна кола на два точка, на која се младић попео господствено као краљ, али ипак благога погледа. Он је пурпурним уздама управљао ту дивљу запрегу. С десне стране његових кола корачао је један од његових пратилаца, који беху збацили мантије, и чији су похотљиви покрети и већ споменута претерана непристојност развесељавали публику, док је његов друг, ћелави дебељко, кога су раскалашне жене подигле на једног магарца, јахао с леве стране кола, држећи у руци златан бокал који су му непрестано пунили вином. Кола су се кретала споро, а иза њих су се играјући ковитлали разуздани људи и жене, окићени венцима од виновог лишћа. Пред колима је ишла дворска музика триумфаторова: један леп младић једрих образа са двоструком флаутом у устима; затим, једна девојка са туником уздигнутом изнад колена, и она је костима горње стране руке ударала по кожи на бубњу; после, једна исто тако љупка лепотица са трианглом; даље, трубачи са јарећим ногама и лепим али похотљивим лицем, који су на чудновато извијеним животињским роговима или морским шкољкама свирали своје фанфаре; најзад, свирачи на лаути.

Али, драги читаоче, ја заборављам да си и ти врло образован и добро обавештен читалац, који је већ одавно опазио да је овде реч о једној баханалији, о Дионизијовој свечаности. Ти си довољно често на старим барељефима или бакрорезима археолошких дела видео триумфалне поворке које славе бога Дионизија, и заиста, ти са својим

12