Српски књижевни гласник

–

918 СРпски Књижевни Гласник. разумљиви славено-српски језик није се могао више читати и прештампано Мармонтелово дело излази као Велизар! господина Мармоншела. Са славенскогљ на србски езикљ преведен. Београд 1847. У свима поменутим издањима нема ХУ главе оригинала. Године 1852 излази у Београду Везате раг Магтоте!. Сљ граммашШичнимљ Шолкованљмљ и франц. србск. рчником. За школско и привашно упошребленге, Београд, 1852. У овом прештампаном француском оригиналу налази се и ХУ глава које су се цензори толико плашили. Сва прештампана издања превода врло мало се разликују, погрешака има у свима, па и број страна је исти.!

Појава Јулинчева превода врло је значајна. То је први превод из француске књижевности у српску, први додир источне српске књижевности са француском књижевношћу, и прва белетристична књига у српској књижевности. Јулинчев превод наговешћује нов утицај који ће доћи са запада и заменити дотле искључиви руски утицај. |

Михлило Милинковић.

! Мармонтел је у опште био на цени код наших старијих писаца. Доситеј Обрадовић у својој књизи Собранге разнихтљ нравоучишелнихљ вешен, као двадесет трећу главу, има Лаузуст и ЛИНА. Морална повљешњ изљ Господина Мармонтшелла; а двадесет четнрту главу заузима Морална повњенњ из Госнодина Мармоншелла: Аделацда, Пастирка Аманска. У свим осталим издањима Доситејевих дела штампане су те две приповетке које је Доситеј превео из Мармонтелових Сопвек тоганцх. Године 1873 у Београду прештампао је Јеремија (). Караџић Аделанду алписку пастирку, а књижара Браће М. Поповића у Новоме Саду издала је, латиницом, 1891. године, Адекида, разптка па Alpima. Moralna povest,