Српски књижевни гласник

3

ЗЛОЧИН СИЛВЕСТРА БОНАРА,

ДРУГИ ДЕО:

ЈОВАНКА АЛЕКСАНДРА.

- Лузане, 8 августа.

Кад сам сишао с кола на мелунској станици, ноћ је ширила свој мир над ћутљивим пољима. Земља грејана целог дана тешким сунцем, „дебелим сунцем“, као што кажу жетеоци у вирском долу, одисала је јаким и топлим задахом. Мириси траве вукли су се тромо поврх ње. Ја отресох вагонску прашину и данух лако. Моја путничка торба, коју је моја домаћица била набила рубљем и прибором за тоалету, типаних, тежила ми је тако мало у руци, да је завитлах као што ђак витла, изишавши из разреда, завежљајем својих уџбеника.

Камо среће да сам још мало ђаче! Али је протекло више од педесет година откако је моја покојна добра мајка, спремивши ми сама једну кришку хлеба намазану слатком, метула је у корпу чију ми је дршку намакла на руку, и одвела ме, тако опремљеног, у завод који је држао Г. Дулуар, између дворишта и врта, на једном углу Трговачке уличице, који је добро познат врапцима. Огромни Г. Дулуар насмеши се на нас умиљато доброћудно, и помилова ме по образу, без сумње да би боље изразио љубав коју сам му ја нехотице уливао. Али кад је моја мајка прешла преко дворишта, усред врабаца који су бежали испред ње, Г. Дулуар није се више смешио,